Autobiografija

Rođen sam ispod samog masiva Prokletija u Metohiji blizu Manastira Visoki Dečani gde sam proveo detinjstvo do polaska na Vojnu Akademiju. Kao dečak bio sam hiperaktivan i stalno sam bio u pokretu. Nisam znao šta je hodanje, osim trčanja. Fudbal sam voleo više od svega. Često sam povređivan i stalno sam bio u zavojima i krpama zbog raznih povreda. Mnoge bolesti kao i sportske povrede doživeo sam na sopstvenom telu kako u mladosti tako i u starosti.

U vreme dečačkih dana, pedesetih godina prošlog veka, morao se znati neki zanat. Kao najmlađi nestašni unuk koji nikada nije rekao neću ili ne mogu, ali se najviše povređivao, zbog fudbala, deda je odlučio da me nauči nameštanju kičme i zglobova. Do polaska u školu naučio sam tehniku nameštanja. Najviše me oduševljavalo kada dižem ljude uvis pa čujem krckanje, odlepljivanje kičme. Taj zvuk i danas doživljavam na poseban način.

Zahvaljujući dedi Tomi i majci Jeleni brzo su mi povrede bile sanirane, uz objašnjenje kako ih otklanjaju, naučio sam kako sebi a i drugima mogu pomoći ili smanjiti bol.

Praksa je ostala u glavi, kao učenje vožnje bicikle ili plivanja i aktivira se po sopstvenoj želji. Kako nas je deda učio opisano je u knjizi.

Na slikama možete videti da su to bile kao dečačke igre, seljačko dizanje uvis, trljanje, izvlačenje kičme stavljanjem jedan drugog leđa na leđa, nameštanja noge, zglobova, uvrtanje, a sve je to bilo delotvorno za organizam. Majka je pričala da priroda sama traži da se kost što pre vrati u svoje ležište, samo treba izvlačiti kost od koske, okretati kako bi sama ušla u ležište.

Poziv za pilota bio je jači od nadri lekara, kostolomca, te odlučih da napustim moje ognjište, livade, bašte kao sedmo dete. Negde u mislima ostala je vizija, osećaj kako je lako smanjiti bol, otkloniti uzrok bolesti i da svaka bolest ide iz glave a zavisi od statike kostura - mehanike. Za vreme školovanja pokušavao sam pokazati moje umeće klasićima (kolegama sa Akademije) nameštanjem zglobova i kičme ali pravilom službe to je bilo zabranjeno, kažnjivo po zakonu baviti se tada nadrilekarstvom. U nekoliko pokušaja bio sam osujećen i za to sam kažnjen sa mogućnošću isključenja iz škole. Kasnije kao oficir nisam smeo da se bavim dodatnim poslovima ali sam ostao da igram fudbal za više klubova. Povrede koje sam doživeo za 21 godinu, baveći se sportom ostavile su veliki trag (karate, džudo, vojnički višeboj, fudbal, diverzant) na moj koštani sistem. Imao sam pored sebe izuzetne lekare ali niko nije znao da mi odmah namesti isčašenu nogu, rame, koleno do današnjih dana. Posle svake povrede posećivao sam dedu i kostolomce da mi u delić sekunde saniraju povredu kako bih treći dan već krenuo na trčanje i nastavio sa sportom. Ta veština mi je i pomogla pa sam dugo ostao u sportu. U 39.godini, doživeo sam tešku telesnu povredu (opisana je kasnije u knjizi), gde su trebali da mi amputiraju nogu. Razočaran načinom lečenja i saniranja povrede od strane savremene medicine, zatražo sam pomoć od kostolomca koji je radio isto kao i moj deda, izbegao najgore i bio izlečen. Išao sam često kod njega, vodio porodicu i ujedno usavršavao zahvate koje sam učio kao dečak. Deda Dušan osetio i video da imam talenta, da brzo učim, prihvatio je da mi bude učitelj. Za vreme službovanja, a kasnije i tokom ratnog stanja, vršio sam nameštanja kolegama, vojnicima, komšijama, porodici, rođacima, koji su bili oduševljeni rezultatima pokazanim kroz veštinu i znanje.

Moja vizija kako je lako isceliti čoveka je jačala, postala kristalnija i stvarnost. Nakon prekomande u Generalštab pa sve do penzionisanja, radio sam razna nameštanja. Pročulo se da nameštam kičmu a posebno čukljeve i kolena. Nameštao sam kičme i zglobove generalima, starešinama posle dijagnoza koje su dobijali sa VMA.

Slobodan Milosevic i Radomir Antić


Doživeo sam da budem na prijemu kod Vrhovnog komandanta za izuzetne zasluge za vreme rata. Nakon godinu dana po ličnom zahtevu odlazim u penziju. Tada sam imao dovoljno vremena da se posvetim poslu koji volim. Dobar glas se daleko čuje, a loš još dalje. Tako kaže naš narod. Zato sam se obavezao da ću ispuniti majčin blagoslov da ću raditi pošteno i da mogu mirno da spavam. Kasnije sam dobio i blagoslov sa Hilandara za moje isceliteljske ruke.

Pročulo se moje umeće, pošto sam „nameštao“ lekare, sportiste, akademike, koji su mi pričali da imam zlatne ruke, ali da za ovo što radim bilo bi dobro da imam diplomu, jer ovako ću uvek biti nadrilekar, te mogu krivično odgovarati, jer se nama n.ortopedima i najmanje greške ne praštaju. Poslušao sam savet. Otišao na Višu školu za više sportske fizioterapeute. U svojoj 53. godini, kao student 2004. godine zahvaljujući udruženju Sportske medicine prisustvovao sam Kongresu u Grčkoj i dobio sudbinsku priliku.

Praktičnim primerom pokazao sam kvalitet terapije kod tretmana doktora iz Turske gde sam sa dve terapije uspeo da ga oslobodim štaka. Promovisali su me tom prilikom u počasnog doktora sportske medicine a Diplomu da držim na zidu, kako u Srbiji niko ne bi mogao da mi kaže da sam nadrilekar dok ne završim školu. Vremenom kroz praksu i školovanje, povratio sam stečeno znanje a samu Dečansku metodu oblikovali smo na naš način, imajući u vidu veliko teorijsko poznavanje anatomije, neurologije i fiziologije čoveka, koje sada sprovodim u praksi.

U Novembru 2005.godine položio sam držani ispit za Višeg sportskog fizioterapeuta. Danas radim u Beogradu, sa porodicom. Imam za sada šest naslednika.

VAŠE ZDRAVLJE JE NAŠ USPEH!

Radomir Antić ljudi koji su bili moji pacijenti Radomir Antić ljudi koji su bili moji pacijenti Radomir Antić ljudi koji su bili moji pacijenti Radomir Antić ljudi koji su bili moji pacijenti Radomir Antić ljudi koji su bili moji pacijenti